Парк Учитељске школе, најлепша ботаничка башта у Србији тога доба, био је једна од Аџићевих највећих љубави. У својим рукописним свескама, које је посветио парку а које Факултет ове године објављује, он пише:
„Априлски снег прошле, 1912., године, априлски снег ове, 1913. године! Лани је освануо снег 2. априла, ове године 1. априла (…) Још се нисам чуду начудио, а дође г. Воја Стевановић, наставник Цртања, са фотогравским апаратом, те да фиксирамо ово чудо невиђено на фотогравским плочама, као што смо и јуче снимили неке интересантности на три плоче. Још синоћ сам му био поручио за јутро, кад је одпочео снег озбиљно падати, и он је поранио. Одмах смо одпочели, бојећи се ветра, који би све ово порушио, изменио и уништио најлепша и најинтересантнија места. Ја сам примио кутију с касетама о раме, а у другу руку столичицу, да са ње снима држећи апарат у висини човечјих очију, те да снимци буду природнији, а не ка трбуху, те да дају природну слику за дате од метра висине. Узели смо шест снимака најнеобичнијих, најзасутијих снегом, те ће заједно са јучерашњима бити прикључени лањскима. Слике су, осим једне, испале ванредно лепе. Најинтересантнија је багремовог гајића, где су стабла залепљена снегом са севера, при свом том што је падао снег тихо.“