Драгољуб Петровић био је ђак, професор и управитељ Учитељске школе јагодинске.
После Балканског рата започео је студије психолошко-педагошких наука у Цириху. Вративши се у Србију у време Првог светског рата, као добровољац прелази Албанију. Са Крфа бива упућен у Алжир да обавља дужност шефа српске групе и васпитача за српске ђаке. Године 1917. премештен је у Француску, на колеж Сен Марселин, са истим задужењима. После рата наставља и завршава студије хуманистичких наука у Паризу. Докторирао је у Француској, одбранивши дисертацију под називом L’Association des Idées obéit-elle à des Lois? (Да ли је веза међу идејама подвргнута законитостима?). Петровић посвећује своју докторску тезу француским војницима палим на Балкану у Великом рату „за слободу и јединство српског народа”.
Иако је показао велики успех на студијама и докторату у Француској, па и одликован Академском палмом и стекао титулу Officier d`Académie, Петровић се враћа у Србију. Године 1920. постављен је за суплента Мушке учитељске школе, а 1925. за управитеља. Бавио се и истраживачким радом и објавио велики број (око 160) стручних чланака. О његовом успеху у вођењу Школе сведоче речи Сретена Аџића „да га је његов Драгољуб стигао и престигао за три копља”.
А о визионарској личности и величини његове педагошке мисли говори то што се још 1908. залагао за универзитетско образовање учитеља. У чланку „Дајте нам школу”, објављеном у часопису Наша школа, ватрено позива: „Дајте нам школу! Просветни реакционари нашли су да је преко потребно затворити пред учитељима универзитетска врата. Место да учитеља наоружају академском спремом, да би могао, као буктиња, да обасја сав живот народни, они су га деградирали на степен последњег државног службеника. Срећне земље с чашћу и предусретљивошћу отварају пред учитељем широм врата свих просветних и универзитетских завода. Школу, школу нам дајте!”.
Осамдесет пет година касније, Србија уводи универзитетско образовање за учитеље.