Матуранти првог кола 1901–1902.
са професорима

 

Матура је била права свечаност, али и велика обавеза.

О томе, скоро четири деценије касније, сведочи у првом броју Узданице, ђак Живојин Д. Карић. На аутора текста посебан утисак оставио је Сретен Аџић, оснивач Школе, који тада долази у својству супервизора.

„Јуна месеца 1929. године на испиту зрелости у Јагодинској учитељској школи био је изасланик Министарства просвете Сретен Аџић. У то време управитељ школе био је др Драгољуб Петровић, предратни Аџићев ђак. На опроштајној вечери, пред Видовдан, у интернатској трпезарији, нашао сам диван скуп три духовна колена: духовни деда Аџић, његов духовни син, а наш отац др Петровић, и ми – духовни унуци Аџићеви. Др Петровић је одржао здравицу свом некадашњем управитељу. […] Очински тронут, Сретен Аџић је одговорио своме драгоме Драгољубу, а онда се обратио нама, будућим учитељима. Похвалио је целу генерацију која је по успеху била једна од најбољих послератних у Јагодинској учитељској школи. Требало је да на ту здравицу одговори неко од матураната. Дужност је пала на потпредседника „Узданице”. Били смо сви опијени радошћу. У име ученика ја сам устао да одговорим. […] Преда мном и свим мојим друговима, иако омален, уздиже се Аџић као горостас. Велики педагог и ум, Аџић је стајао срећан, као деда који види своје унуче како је стало на своје ноге.“